Davne 1897. godine, Thaddeus Cahill napravio je uređaj za koji se može reći da je preteča svih elektronskih muzičkih instrumenata, a posebno sintisajzera. Koristio je džinovske generatore zvuka i to je bila prva faza korišćenja aditivne sinteze, procesa generisanja zvuka u kome se na sinusoidu ( sine wave ), koja nema harmonike i predstavlja osnovni ton, dodaju harmonici sa stvaranje novih. Svaka dirka klavijature telharmonijuma imala je zupčanik, koji bi se okretao u polju stalnog magneta. Zupčanici pri okretanju seku linije magnetog polja i generiše se napon. Svi zupčanici su iste veličine, ali se svaki okreće drugačijom brzinom, pa je rezultat drugačije generisan zvuk. Telharmonijum je bio jako bučan i glomazan, prva verzija imala je 7, a druga i treća po 200 tona. U vreme kada je nastao nisu postojali ni pojačavači ni zvučnici, a Kejhil je bio svestan da je tadašnja tehnologija bila ograničena i da jedini način da se zvuk telharmonijuma reprodukuje jeste preko telefonskih veza. Ideja je bila da se signal sviranja telefonskim vezama šalje na slušalice telefona koje bi publika držala na ušima. 1906. godine je organizovan i jedan takav koncert, a publika je pozitivno reagovala na ovakav vid zabave. Problem sistema je bio taj što je signal telharmonijuma ulazio u koliziju sa telefonskim signalom, pa telefonski saobraćaj nije mogao da se odvija kako treba. Zato je ovaj izum propao, ali su ideje preuzeli neki drugi proizvođači, pre svih Hammond, kako bi kasnije razvili nove modele elektronskih muzičkih instrumenata.
Нема коментара:
Постави коментар